“...Kad sam odigao pogled s knjige, obujmio me je osmeh Nensolete dela Lune koja se vratila s pijace. Spustila je kotaricu punu voća i povrća, sa strane je virio i rep neke smrynute ribe.
  - Toliko si se zadubio, pomislila sam da spavaš - rekla je.
  - Možda sam samo sanjao, svako čitanje je vid sna.
  - Potpuno si poludeo, baci te knjige i gledaj mene! - rekla je Nensoleta dela Luna.
  - Ometaš me, dala si mi zadatak, sad trpi.
  - Šta da skuvam?
  - Ono što si smislila.
  - Skuvaću ovu ribu.
  Nisam hteo da se mešam u spremanje ručka. Uvek se posvađamo.
  - Koji sam ti zadatak dala?
  Eto, to su žene. Bića koja žive u trenutku.
  Ili tačnije, takva je Nensoleta dela Luna: žena sto posto. Možda mi je zbog toga, na kraju krajeva, lakše nego s nekim osobama koje su težile ka tome da budu muškarci, kao da jednom paru nije dovoljan jedan muškarac..."
" ...Usred tog mraka počela je da se ocrtava, a yatim da svetli, da blista, traka po kojoj je naš čmac plovio kao da ga vuče i vodi sunčev zrak.
   Pre no što smo poželeli da razumemo šta se dešava, nastupila je tišina, planine su se uklonile, unaokolo, ispod mirne površine mora svetlucnula bi poneka riba.
   A pojavili su se i morski konjici, uvek dobar znak za putnike preko pučine..."